Ponude Vrnjačke Banje

Osim po izvorištima mineralne vode, lečilištima i kulturno-istorijskim spomenicima, Vrnjačka Banja je nadaleko poznata po svojim parkovima koji se prostiru na 77 hekatara a urbanističkim projektima utemeljeni su još u drugoj polovini 19. veka. Njihovu bogatu vegetaciju čine 173 vrste biljaka. Mnogs stabla stara su preko 100 godina a najstariji je crni bor posađen pre tri veka. Centralni park uređen je u francuskom i engleskom stilu. Austrijski arhitekta Franc Vinter, tada zadužen za mnoge projekte u Vrnjačkoj Banji, napravio je 1893. godine nacrte novog parka. U saradnji sa baštovanom i sunarodnikom Johanom Janučekom sagradio je prvi staklenik čija je svrha bila uzgajanje sadnica potrebnih za uređenje banjskog parka. Iz tadašnjeg parka sastavljenog od nekoliko kratkih i isprepletanih staza za šetnju, jedne cvetne rondele i travnjaka, vremenom se izrodio današnji park duži od dva kilometra. Centralni park Vrnjačke Banje obuhvata prostor od mesta gde se Lipovačka reka uliva u Vrnjačku reku do tromeđe izvora "Snežnik", hotela "Merkur" i hotela "Tonanti". Njegova ukupna površina je nešto preko 23 hektara.   U sklopu parka je Čajkino (Crkveno) brdo površine 24 hektara. Njegovu bogatu vegetaciju čine 173 vrste biljaka. Najveće bogatstvo predstavljaju zajednice hrasta i cera oko banjske crkve sa primercima starim preko 100 godina. Na Čajkinom brdu nalazi se 49 objekata koji su zaštićeni kao kulturno-istorijski spomenici. Veći broj tih objekata čine vile, a osim njih tu su parohijski dom, amfiteatar i crkva Rođenja Presvete Bogorodice, najstariji arhitektonski objekat u banji. Rekonstrukcija celokupnog centralnog parka, koja se vrši neprekidno od 19. veka, učinila ga je najuređenijim parkom Srbije. Zelenilo parka čini četinarsko i listopadno drveće: lipe, hrastovi, divlji kestenovi, jasenovi, platani, javori, jele, crni bor; retke egzotične vrste drveća: kanadska i bodljikava smrča, ajanska smrča, žalosna vrba, japanska trešnja itd, kao i brojne vrste četinarskog i listopadnog šiblja. Najstarije stablo u parku je crni bor prečnika 1,2 metra, visine 35 metra, starosti preko tri veka. Drvo je svedočilo nekolikim stravičnim pričama iz minulih ratova ali i daleko većem broju ljubavnih priča. Posebno obeležje parka su cvetne rundele, tj. cvetni tepisi i mozaični cvetnjaci sa ispisanim porukama. U rundelama rastu razne tropske trave, muškatle, kadivice, begonije itd, a ukupna površina pod cvećem je 1630 m2. Neko drveće i šiblje orezano je u raznim geometrijskim oblicima (piramida, kugla, kišobran) čime je sačuvan uticaj baroknih francuskih parkova. U sklopu centralnog parka postoji i Dečji park sa brojnim rekvizitima za igru: penjalicama, ljuljaškama, klackalicama, toboganima. Park je posut šljunkom i ima veliki broj klupa od balvana i kućice. Uz sam park podignuta je veštačka planinarska stena. U okviru parka nalaze se i Rimski izvor, Muzički paviljon, brojne česme, kao i skulpture naših i stranih autora. Četrdeset pet skulptura duž korita Vrnjačke reke predstavlja savremena dela jugoslovenskih i svetski poznatih vajara nastale nakon održavanja simpozijuma Skulptura na otvorenom prostoru 1965. godine. Najvrednije delo je "Kentaur" ruskog vajara Ernsta Neizvestnog, autora čije su "Kamene suze" takođe postavljene u parku.Među značajnijim umetničkim dostignućima su i "Sirena" i "Leptirica" poljske umetnice Aline Šapočnjikov (1926-1973). Najpoznatija skulptura u Banji je ujedno i zaštitni znak ovog mesta: vrabac Gočko sa opancima i šajkačom (poznat i kao Vrabac Šumadinac). Bio je banjska maskota Igara bez granica održanih u Vrnjačkoj Banji 1990. godine. Na 300m od centralnog parka nalazi se Japanski vrt, a između je park u engleskom stilu, u kojem se nalaze dečji i teniski tereni. Japanski vrt, izgrađen 2011, predstavlja harmonično jedinstvo žive i nežive prirode: veštačko jezerce, kaskadni vodopad, drveni most, kamene staze, drvena kućica, noćne svetiljke zanimljivog dizajna.  Boravak u vrtu napuniće vam baterije, pročistiti um i učiniti da se osetite kao da ste u nekoj mirnoj japanskoj provinciji.To je drugi je ovakav vrt u celoj Srbiji, posle onog u beogradskoj Botaničkoj bašti, ali je najveći: prostire se na 3.000 kvadratnih metara. Bujna vegetacija ispunjava parkove Vrnjačke Banje opojnim mirisima i hladovinom čineći ga uvek prijatnim za šetnju, svežim i tokom letnjih meseci i bajkovito snežnim zimi.Svi koji su ikada posetili Vrnjačku Banju, prošetali su njenim parkom. U fijakerima su se kroz njega vozili i velikani poput Desanke Maksimović, Ive Andrića, Bate Stojkovića, Maksima Gorkog i ostalih. Vrnjački park proglašen je za spomik prirode i stavljen pod zaštitu države.

Najveći panoramski točak na Balkanu sa impozatnom visinom od 50m postavljen je u vrnjačkom parku kod Jezera. Sa svoje 32 klimatizovane kabine sa toniranim staklima i tematskom rasvetom predstavlja novu atrakciju Vrnjačke Banje. Radno vreme je svakoga dana od 12-20h.

Nezaboravna letnja zabava za najmlađe i neviđeno opuštanje za odrasle u najvećem vodenom parku u Vrnjačkoj Banji. Akva park Raj je atraktivni vodeni park u Vrnjačkoj Banji koji se prostire na čak 3,5 hektara sa najzabavnijim bazenima za decu i odrasle, kao i restoranima, barovima. Istaržite naš Akva park: bazen sa talasima, WetDeck, bazen sa gusarskim brodom, lenja reka, bazen sa masažerima, Pool bar, tobogani. Posetiocima je na raspolaganju bazen sa talasima, površine 2.000 kvadratnih metara, kao i vožnja takozvanom „lenjom rekom“. Spektakularna avantura duga je 1.100 metara i omogućava vožnju na gumi, koja traje 15 minuta.

Temelje crkve koji se nalaze u centralnom banjskom parku Vrnjačke Banje, osveštao je aprila 2012. godine episkop žički Hrizostom, a završena je i osveštana 2020. godine. Crkvu je projektovao arhitekta Dimitrije Lj. Marinković.

Most ljubavi, najpoznatiji most u Vrnjačkoj Banji i jedan od najpoznatijih u Srbiji, most za koji su čuli čak i oni koji nikad nisu bili u Banji, mesto je gde zaljubljeni parovi zaključavaju svoju ljubav katancem, a potom ključ bacaju u reku. Most kao građevina se ne razlikuje od drugih mostova - betonski, sa gvozdenom ogradom - čak nije ni jedini takav u našem mestu, pa zašto je on baš simbol ljubavi u Vrnjačkoj Banji? Šta ga izdvaja od ostalih mostova? Postoji legenda o učiteljici Nadi i srpskom oficiru Relji koja kaže da su se pre početka Prvog svetskog rata zavoleli. Radilo se o velikoj ljubavi dvoje mladih, o kojoj se naveliko pričalo. Međutim, izbija rat i Relja odlazi u Grčku na ratište, kao oficir kraljevske vojske. Tamo se zaljubljuje u lepu Grkinju, odlučuje da ostavi Nadu i raskida zaruke sa njom. Nada je bila slomljena, venula je iz dana u dan i na kraju je umrla od tuge. Most je nekad bio omiljeno stajalište učiteljice Nade i oficira Relje, na tom mestu su ih viđali i divili se njihovoj ljubavi, a danas na tom mostu zaljubljeni parovi sa željom da sačuvaju ljubav na katancu ispisuju svoja imena, zaključavaju katanac za ogradu mosta i ključ bacaju u reku. Sa dolaskom novih ratova i novih stradanja legenda je bila zaboravljena sve dok Desanka Maksimović nije čula za ovu priču od meštana Banje. Inspirisana tužnom pričom napisala je jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama „Molitva za ljubav“ i tako sačuvala legendu od zaborava. Ovo mesto je jedan od simbola Vrnjačke Banje. Posećuju ga sve generacije: mladi kako bi „zaključali“ na njemu svoju ljubav, a stariji zbog simpatija prema tom činu mladih i sećanja na prošle dane. Prodavci katanaca kažu da su im mušterije i parovi u poodmaklim godinama. Deca, pak, dolaze da razgledaju imena ispisana na katancima. Od desetine hiljada katanaca ograda se ne vidi, a da čar bude veća, katanci na odsjaju sunca dobijaju zlatnu boju. Katanci se mogu kupiti u obližnjim radnjama u različitim veličinama i bojama zajedno sa ključem, a ljubazni prodavci rado će pozajmiti flomaster kako biste ispisali svoje i ime voljene osobe. Mogu se kupiti katanci čak i sa tri ključa: jedan se baca u reku, a preostala dva zadržava po jedna zaljubljena strana. Most ljubavi se često poredi sa fontanom želje Di Trevi u Rimu  u koju se bacaju novčići radi ostvarenja želje (ili ponovnog povratka u Večni grad). Zbog težine grozdovi katanaca otpadaju, a radnici komunalne službe ih redovno odnose u magacin. Oni će biti pretopljeni u skulpturu koja će postati još jedan simbol ljubavi u Vrnjačkoj Banji. Svake godine na Dan zaljubljenih na mostu se održava takmičenje „Poljubi me“ u kategorijama: najduži poljubac, najstariji par i najatraktivniji par.

Vrnjačka Banja ima sedam izvora lekovite, mineralne vode: Topla voda, Slatina, Snežnik, Jezero, Borjak, Beli izvor i Vrnjačko vrelo. Za terapije se koriste četiri (Topla voda, Snežnik, Jezero i Slatina) dok se vode sa tri izvora flaširaju kao prirodne mineralne vode (Voda Vrnjci - Borjak, Borjak 3 i Belimarkovac). Dok šetate Banjom, usput se smenjuju se izvorišta i kraj svakog se zastane, kako bi se pila mineralna voda sa njih. Centralni banjski izvor Topla voda predstavlja najstariji vrnjački izvor korišćen još u praistoriji, a zatim i u periodu rimske vladavine. Temperatura izvora iznosi 35,3°C (prema drugim izvorima 36,6°C) a pH vrednost vode je 6,4. Voda sa ovog izvora je bogata natrijum hidrokarbonatom i slabo mineralizovana. Zbog svojih karakteristika, nema problema sa njenim konzumiranjem i svi je rado piju. Najčešće se koristi za balneološku terapiju.  Snežnik je smešten u zoni Vrnjačke reke, takođe u centru banje. Njegova voda je slabo žuta, prozračna. U njoj je najviše natrijuma, kalcijuma, magnezijum hidrokarbonata. Slabo je mineralizovana, slabo kiselog ph, slabo kisela, hladna (16,8°C). I ona se najčešće koristi za balneološku terapiju. Izvorište Slatina nalazi se u zoni Lipovačke reke. Mineralna voda u njoj je žuta i slabo mutna. Najviše sadrži natrijum hidrokarbonata. Blago je mineralizovana, slabo kiselog ph, ugljenokisela, srednje koncentracije, hladna (14°C) . Pogodna je za balneološku terapiju. U centru Banje je i izvorište Jezero, koje se nalazi na pola puta između Slatine i Snežnika, u banjskom parku. Njena voda je slabo žuta i prozračna. Bogata je natrijum hidrokarbonatom. Vrlo je pitka jer je slabo mineralizovana,  slabo kiselog ph i slabo kisela hipoterma (25,5°C) . Pogodna je za balneološku terapiju. Beli izvor nalazi se u blizini ušća Lipovačkog potoka u Lipovačku reku. Voda sa ovog izvorišta je slabo žuta, prozračna. Bogata je natrijumom, kalcijumom hidrokarbonatom, slabo mineralizovana, slabog kiselog ph, slabo kisela, hipoterma (29,5°C). Izvorište Borjak nalazi se 700 metara od Snežnika, uzvodno uz korito Vrnjačke reke. Njegova mineralna voda je slabo žuta i slabo mutna. Najviše sadrži  natrijum, kalijum, hidrokarbonatna je. Slabo je  mineralizovana i slabo kiselog ph, slabo kisela i hladna (16°C). Izvorište Vrnjačko vrelo nalazi se na pola puta magistralnog puta Kraljevo- Kruševac. Vode sa izvorišta u Vrnjačkoj Banji koriste se za mnoge bolesti. Najčešću primenu imaju kod oboljenja gastrointestinalnog trakta: akutno i hronično zapaljenje jednjaka, refluksana bolest jednjaka, akutno i hronično zapaljenje želuca i dvanaestopalačnog creva, ukusna bolest želuca i dvanaestopalačnog creva bez komplikacija, stanja posle resekcije želuca i dvanaestopalačnog creva,  poremećaji varenja (dispepsije) i zapaljenske i funkcionalne bolesti tankog i debelog creva (enteritisi, enterokolitisi, kolitisi, Kronova bolest, ulcerozni kolitis, iritabilni kolon, postradijacioni kolitis). Oboljenja hepatobilijarnog trakta i gušterače: rekonvalescencija posle akutnog infektivnog i toksičnog zapaljenja jetre, hronična zapaljenja jetre, početni stadijumi hipertrofične ciroze jetre, hronično nekalkulozno zapaljenje žučne kese i žučnih puteva, stanja posle hirurškog odstranjenja kalkulusa  i hronično zapaljenje gušterače bez sklonosti ka čestim pogoršanjima. Bolesti metabolizma: lakši i srednje teški oblici šećerne  bolesti i  gojaznost. Bolesti bubrega i mokraćnih puteva: hronična zapaljenja mokraćnih puteva, mikrolitijaza, litijaza kod  postoji mogućnost spontane eliminacije kalkulusa, stanja posle hirurškog odstranjenja kalkulusa i operacije mokraćnih puteva, toksična oštećenja bubrega i hronično zapaljenje prostate. Kardiovaskularne bolesti: povišen krvni pritisak u labilnom obliku ili lakši oblici u stabilizovanom stanju i hronična oboljenja perifernog krvotoka. Bolesti hematopoeznog sistema: sideropenijske anemije i anemije usled hipohlorhidrije. Reumatološka oboljenja: vanzglobni reumatizam, degenerativni reumatizam i hronični zapaljenski reumatizam u fazi remisije. Posttraumatska i postoperativna stanja ginekološka oboljenja: hronična zapaljenja unutrašnjih genitalnih organa u fazi remisije, funkcionalni poremećaji i stanja posle hirurških intervencija. Vode se koriste i u lečenju dece. Kod hroničnog zapaljenje želuca sa hiper ili hipoaciditetom, ulkusne bolesti, enterokolitisi, recidivirajućih i hroničnih stanja posle preležanog virusnog hepatita, hroničnih oboljenja jetre bez znakova dekompenzacije, šećerne bolesti, mikrolitijaza,  kristalurija, stanja posle odstranjenja kalkulusa, sklonosti ka stvaranju recidiva kalkuloze i recidivirajuće urinarne infekcije.  

Uz Love fest, najpoznatija vrnjačka manifestacija je Veliki međunarodni karneval, koji ulice Vrnjačke Banje iz godine u godinu pretvara u šarenu maskaradu, pozornicu igre i pesme, predstava, kostima i zabave. Karnevalske grupe iz celog sveta garantuju dobru zabavu i provod. Tokom nedelju dana u julu mesecu Vrnjačka Banja je jedna velika scena na kojoj se održavaju brojni maskenbali, festivali, izložbe, koncerti, pozorišne predstave... a centralni događaj je Velika međunarodna karnevalska povorka. Od osnivanja moderne banje u Vrnjcima koje se vezuje za 1868. godinu, Vrnjčani su pridavali veliki značaj balovima, maskenbalima, kermesima..."..Najveličanstveniji kermesi priređivani su na velikoj terasi modernog banjskog kupatila. Za organizaciju kermesa bila je zainteresovana cela Banja, svi njeni žitelji, pa i žitelji okolnih sela, koji su imali svoj udeo u kermesnom slavlju. Za kermes su pozivani gosti iz drugih mesta, a Banja je na dan kermesa bila uglađena, besprekorno čista i sva u svečanom ruhu. Cveća je bilo na svakom koraku, a muzika je dva puta dnevno u paradnom maršu prolazila kroz banjske ulice. Terase kupatila su bile okićene mnogobrojnim lampionima i ukrasnim sijalicama, a pirotehničari su užurbano vršili poslednje pripreme za nezaboravni vatromet. Kermes je počinjao oko devet sati uveče, otvarao ga je prigodnim rečima predsednik neke dobrotvorne organizacije, u čiju korist je odlazio celokupan prihod, a zatim su nastupali glumci, pevači i umetnici. Vrnjačke žene su za to veče pripremale bezbroj torti, prosto su se utrkivale koja će lepšu tortu da umesi. Kolači su deljeni besplatno, bio je to dar Vrnjčana gostima, a piće i druge đakonije su služili ugostitelji. Kroz igru, razne atrakcije, izbor lepotica i druge nagrade odvijala se najlepša i najromantičnija Vrnjačka letnja noć..." piše Branko Radosavljević u "Pričama iz banjske prošlosti". Po priči starih Vrnjčana, početkom 60-ih godina 20. veka Vrnjačka Banja postaje karnevalski grad ali ta manifestacija počela je da gubi na značaju i polako pala u zaborav. Sve do trenutka kada je Turističko-sportski centar "Vrnjačka Banja" preuzeo inicijativu i osnovao "Međunarodni vrnjački karneval" tokom sedmice oko 14. jula, datuma osnivanja prve turističke organizacije na Balkanu, Osnovatelno fundatorsko društvo kiselo-vruće vode u Vrnjcima. Prvi obnovljeni karneval održan je od 12. do 17. jula 2005. i objedinio je preko 40 različitih zabavnih, kulturnih i sportskih manifestacija. Centralno dešavanje Vrnjačkog karnevala, velika međunarodna povorka, okupila je 34 karnevalske grupe iz zemlje i inostranstva sa više od 1.500 učesnika. Već sledeće godine formirana je i dečja karnevalska povorka, a Vrnjački karneval postao član Federacije evropskih karnevalskih gradova (FECC) i zauzeo značajno mesto u godišnjem kalendaru svetskih karnevala.

Lovefest je jedna od najpoznatijih manifestacija u Vrnjačkoj Banji koja promoviše elektronsku muziku i urbanu kulturu mladih u Srbiji. Održava se prvog vikenda u avgustu. Festival je nastao 2007. godine i nazvan je po Mostu ljubavi - jednom od najposećenijih lokacija u Vrnjačkoj Banji - a od gradske žurke održane tog leta na mostu i oko njega, za samo godinu dana prerastao je u muzički, danas najveći omladinski festival u centralnoj Srbiji. Neka od najpoznatijih imena koja su nastupala na Lovefest žurkama i na samom festivalu su: Eric Prydz, Mark Knight, James Zabiela, Joris Voorn, Pan-Pot, Chris Liebing, Maceo Plex, Svan Vath, Carl Craig, Marshall Jefferson, Good Groove, Martin Ten Velden, Noir, Silicone Soul, Gramophonedzie, Darkwood Dub, Darko Rundek... Pored inostranih izvođača, svake godine na festivalu i žurkama nastupaju najpoznatiji srpski di-džejevi, kao što su: Kristijan Molnar, Marko Milosavljević, Dejan Miličević, Nikola Vemić, Lea Dobričić, Nevena Jeremić i mnogi drugi. Na devet zona održavaju se nastupi ali i akcije čiji je cilj da motivišu i podrže umetnost i kulturu mladih, kao i omladinski aktivizam. Aktivnosti su usmerene na akcije koje doprinose razvoju jednakosti, solidarnosti i tolerancije sa akcentom na projekte koji imaju humanitarni, socijalni, ekološki, edukativni i zabavni karakter. Lovefest je 2018. proglašen za najbolji regionalni festival.

Vrnjačka Banja dobila je ime po jednoj vrsti opanaka. Danas se u ovde nalazi najveći opanak na svetu, upisan u Ginisovu knjigu rekorda 2013. Napravio ga je nekada prvi opančar vrnjačke Banje, Slavko Strugarević, sa još šest radnika. Opanak je sačinjen od deset volujskih koža i dugačak je 3, 2 m, što odgovara broju cipela 450. Tradicija izrade ove seoske lake kožne obuće, prema nekim istorijskim izvorima, doseže u Srbiji unazad do polovine 10. veka, kada se opanci pominju u  "Spisu o narodima" vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita (913-959). Prema legendi, grčki stočari su u srednjem veku boravili na planini Goč i tu pravili obuću od neštavljene kože. Najvažnija etapa pri izradi te obuće, preteče opanaka, zvala se "vrnčanje" - uvezivanje leve i desne strane opanka trakama od meke kože (jagnjeće ili jareće), paralelno, u jednakim razmacima, od pristiju ka otvoru opanka -  pa su ljudi koji su to radili nazvani Vrnjčanima, a mesto Vrnjci. U Vrnjačkoj Banji možete videti i najveći opanak na svetu, upisan u Ginisovu knjigu rekorda 2013. Napravio ga je nekada prvi opančar vrnjačke Banje, Slavko Strugarević, sa još šest radnika. Opanak je sačinjen od deset volujskih koža i dugačak je 3, 2 m, što odgovara broju cipela 450. Izrada je trajala 15 dana, a priprema kože šest meseci. Slavko je jedan od sedmorice braće Strugarević koji su nasledili porodični zanat opančarstva. I danas u Banji postoji njegova zanatska radnja i prodavnica "Opanak" koju sada vode Slavkova supruga Mirjana, sin Mirko i snaja Mirjana. Inače, opančarski zanat se nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije i kandidat je za Uneskovu listu nematerijalnog nasleđa. Ako niste znali...Vrnčani ili đonovski opanci izrađuju se pomoću drvenih kalupa, koji su isti za levu i desnu nogu. Koža koja se koristi nije ista - koža sa sredine leđa uzima se za muške, sa bokova za ženske, a koža s trbuha za dečje opanke. Za opanke se uglavnom koristila goveđa i teleća koža, ređe konjska, svinjska ili ovčija. Današnji opanci najčešće se izrađuju od kozje kože.

Ispod Crkvenog (Čajkinog) brda nalaze se tuneli koji su za vreme Drugog svetskog rata služili kao sklonište nemačkog Glavnog štaba. Kopanjem je rukovodio general Aleksander Ler, komandant šestoaprilskog bombardovanja Beograda i vođa desanta na Drvar, operacije "Konjićev skok", o čemu takođe postoji svedočanstvo u Vrnjačkoj Banji. Tuneli su građeni tokom Drugog svetskog rata kao sklonište nemačkog Glavnog štaba za jugoistok. I danas izgledaju isto kao i pre više od 70 godina. Kopanje tunela počelo je još davne 1942. godine u maju, a radovima je rukovodio general Aleksander Ler, komandant nemačkih trupa na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi. Zanimljivo je da je tunel probijen tek 1944, posle godinu i po dana, kada su se dve ekipe susrele u sredini Crkvenog brda kopajući sa dve strane istovremeno. U tunelu se nalazi sedam prostorija. Drugi započeti krak tunela u pravcu pijace sa jedne, i od vile "Peć" sa druge strane, nije bio završen. Vila "Turkulović" (danas vila "Partizanka"), povezana je tunelom sa Crkvenim brdom i nekadašnjim nemačkim štabom. A vila je poznata po tome što je u njoj osmišljena Operacija "Konjićev skok" (Rösselsprung ), odnosno desant na Drvar i pokušaj zarobljavanja Tita. Na podu vile nalazi se mozaik "Konjićev skok" koji predstavlja vilinog konjica u vodi, simbola Vrnjačke Banje. Po mozaiku  je nazvana i čitava operacija napada na Josipa Broza Tita, jer je osmišljena na tom mestu.- Asocijacija je mogla biti padobranski desant jer se ta jedinica bukvalno niotkuda bacila na Drvar - ispričao je za "Blic" Vrnjčanin Dane Stanojčić. Vlasnica vile, stomatolog Miroslava Turkulović, u Vrnjačkoj Banji je napravila isti tip kuće nalik onoj koju su već imali u Beogradu. U ovoj banjskoj vili živele su dve možda najlepše Vrnjčanke: Teodora - Dora i Afrodita. Podove su ukrašavali motivima koji su podsećali na vodu, po čemu je Vrnjačka Banja i poznata. Oko 900 padobranaca skupljenih iz raznih SS jedinica uvežbanih na aerodromu u Kraljevu počelo je da se spušta na Drvar 25. maja. Uprkos relativno velikom broju angažovanih jedinica, operacija nije uspela. Tito je s pratnjom, pripadnicima ruske i britanske misije pri Vrhovnom štabu, pobegao Nemcima pred nosom. (Tekst i foto: Nenad Božović)

Vrnjački hram, posvećen rođenju Isusove majke Marije, podigao je davne 1834. godine protojerej Hadži Jeftimije Popović. Crkva je najstarija građevina u Vrnjačkoj Banji sačuvana do danas. U vreme izgradnje crkve čitava Srbija bila je zahvaćena poletom i procvatom, jer su se Srbi konačno oslobodili turske vlasti i preuzeli upravljanje svojom državom u svoje ruke. Knez Miloš Obrenović unajmio je Žigmunda Herdera da ispita kvalitet srpskih voda, a rezultati ovog ispitivanja pokazali su izrazit mineralni kvalitet izvora Vrnjačke Banje koje je sam Herder uporedio sa češkim Karlovim Varima – banjom svetskog glasa.U tom periodu, po mnogo čemu važnom za mladu Vrnjačku Banju, Hadži Jefta (kako su ga Vrnjčani zvali) podiže prvi vrnjački hram. Narednih 47 godina on vredno služi u njemu, neprestano ga održava i dorađuje, vodeći računa kako o njegovom fizičkom tako i duhovnom stanju. Sahranjen je u južnoj strani crkve. Nadgrobna ploča Hadži Jeftimija stoji pored spomen ploče podignute u čast hrabrih srpskih ratnika koji su se za slobodu svoje zemlje borili u periodu od 1912. do 1918. godine, u balkanskim i Prvom svetskom ratu.Crkva Rođenja presvete Bogorodice dograđivana je dva puta – 1836 i 1973. godine. Mozaik koji ukrašava prostor iznad ulaznih vrata predstavlja scenu događaja kojem je i posvećen – Rođenje presvete Bogorodice. Hram slavi dan svetih mučenika Kirika i Julite, 28. jula. Toga dana se održava i litija Vrnjačke Banje.  U okolini Vrnjačke Banje možete posetiti nekoliko sakralnih objekata: Crkvu Svete Bogorodice u Stanišincima, Crkvu Svetog Save u Gračacu, Crkvu Svetog Jovana u Vukušici, Mauzolej porodice Belimarković na Vrnjačkom groblju i Manastir Svete Petke u Stublu.

Dvorac Belimarkovića iznad Toplog izvora izgrađen je od 1888. za generala Jovana Belimarkovića (1827-1906), ministra kralja Milana Obrenovića i namesnika maloletnog kralja Aleksandra Obrenovića. Dvorac je danas poznat kao Zamak kulture a, posle Hrama Rođenja Bogorodice, najstarija je građevina u Banji. Idejni tvorac zamka, Belimarkovićev sestrić Pavle Denić, inspiraciju za njegov izgled našao je među italijanskim poljskim vilama sa severa Apeninskog poluostrva, dok je za sam projekat i nadgledanje radova bio zadužen austrijski građevinski inženjer Franc Vinter, čovek koji je mnogo učinio za Vrnjačku Banju, pre svega na polju njenog urbanizma. Dvorac je građen sedam godina, od 1888. do 1894. Za izgradnju ove vile obeležene duhom romantičarskog istorizma i renesansnim detaljima, korišćen je beli mermer iz ličnog generalovog majdana na padinama Goča. Belimarkovićevi naslednici živeli su u ovom zamku sve do 70-ih godina prošlog veka kada je zamak otkupila država kako bi ga načinila kulturnim objektom.Zamak Belimarkovića ili Zamak kulture, kako mu je danas zvaničan naziv, proglašen je kulturnim dobrom od izuzetnog značaja i stavljen pod upravu Kulturnog centra Vrnjačka Banja. Danas je to mesto gde se održavaju mnoge manifestacije, koncerti, prezentacije, promocije i, uopšte, kulturna dešavanja, a u okviru njega smešten je Zavičajni muzej sa svojom stalnom postavkom.U muzeju se nalaze arheološka, etnološka, istorijska, umetnička i prirodnjačka zbirka. Stalnu postavku čine tri celine: "Lađarište - praistorija Vrnjaca", "Etnografsko nasleđe Vrnjačke Banje" i "Spomen-soba đenerala Belimarkovića", dok se u van sezoni postavlja "Umetnička zbirka Zamka kulture". "Ladarište – praistorija Vrnjaca" prezentuje najstarije pronađene istorijske izvore sa prostora Vrnjačke Banje, koji potiču unazad sve do mlađeg kamenog doba,  4. milenijuma pre n.e."Etnografsko nasleđe Vrnjačke Banje" za cilj ima da posetiocima dočara način života u Vrnjačkoj Banji i njenoj okolini od 19. do 60-ih godina 20. veka."Spomen-soba đenerala Belimarkovića" čuva deo nameštaja i predmeta sa kraja 18. i početka 19. veka iz legata generala Jovana Belimarkovića. Ova kolekcija poseduje zbirku iz kolekcije njegovih knjiga i časopisa, od kojih je većina retka i od izuzetne kulturne vrednosti. U zamku se održavaju koncerti ozbiljne muzike, dramski kolaži, promocije knjiga, predavanja, letnje škole i akademije (Letnja akademija za likovno stvaralaštvo, Centar za savremenu grafiku, Letnja akademija ozbiljne muzike).

Počeci Narodne biblioteke sežu 100 godina unazad, u vreme kada je ugostiteljski objekat pod nazivom „Šucin paviljon“ u svom sastavu imao i prvu banjsku čitaonicu. Tu čitaonicu posećivali su i Vrnjčani i njihovi gosti, prevashodno kako bi čitali dnevnu štampu i raspravljali o aktuelnim pitanjima iz zemlje i sveta.Od tada, pa do danas, biblioteka u Vrnjačkoj Banji prešla je dug put. Kako je Vrnjačka Banja od samog svog osnivanja, pokazivala neobično izraženu naklonost prema kulturi i umetnosti, ona se vremenom u tom smeru i razvila, te postala srpska banja sa najkvalitetnijom i najbogatijom ponudom kulture i kulturnih dešavanja.

Sportski turizam se poslednjih godina sve više razvija u Vrnjačkoj Banji, pa je sve više gostiju koji dolaze na sportske pripreme, igre i rekreaciju. Sportska hala ispunjava uslove za sve sportove u dvorani kao što su: košarka, odbojka, rukomet, borilački sportovi, stoni tenis, mali fudbal, bodi bilding itd. Postoje i otvoreni tereni za male sportove: stadion malih sportova "Kocka" lociran u samom centru Banje pruža idealne uslove za bavljenje malim fudbalom, košarkom i rukometom uz mogućnost zakupa terena u večernjim satima. U  letnjoj sezoni radi veliki Olimpijski bazen, dostupan kako sportistima tako i rekreativcima i deci. Ako ste ljubitelj tenisa, možete uživati u partiji sa svojim protivnikom na odlično uređenim teniskim terenima. Ako ste više željni zabave u kombinaciji sa fizičkim aktivnostima, možete se oprobati u igri povlačenja konopca ili trke u vrećama.

Leto u Vrnjačkoj Banji obiluje kulturnim programima. Među njima su najpoznatiji Festival filmskog scenarija i Dani Danila Bate Stojkovića Festival filmskog scenarija održava se svake godine sredinom ili krajem avgusta. "Sve je počelo 1974.godine posle polemike u filmskoj javnosti koja je obelodanila činjenicu da je scenaristika najslabija tačka domaćeg filma i da scenariju nije dato dostojno mesto. Nekako u to vreme u Banji je postojala smotra 'Jugoslovenski igrani film u akciji', koja je imala i svoju stručnu tribinu gde su učesvovali autori i protagonisti. Bio je to, na neki način, prapočetak Festivala. Te dve činjenice-kriza scenarija u jugoslovenskom filmu i postojanje filmske smotre u Vrnjačkoj Banji – bile su presudne za stvaranje pravog festivala, jasno esnafski profilisanog, jedinstvenog u svetu Festivala filmskog scenarija", piše na zvaničnom sajtu.Inicijatori pokretanja Festivala bili su Kulturni centar Vrnjačke Banje, Udruženje filmskih autora i Udruženje filmskih glumaca. Neposredni inicijatori su bili Boško Ruđinčanin, Miomir Stamenković, Velimir-Bata Živojinović, Vasiljka Bogićević i Dušan Perković. Prvo izdanje festivala posvećenog scenariju održano je avgusta 1977. Do 1988. projekcije su bile na Letnjoj pozornici a potom su premeštene na novi amfiteatar sagrađen na Čajkinom brdu.Na Festivalu su uvek dodeljivane četiri nagrade (prva, druga, treća i specijalna) a u vremenima kada je produkcija pa i konkurencija bila veća postojale su i nagrade za adaptaciju književnog dela i najbolji dijalog. Vrnjačka Banja tradicionalno dodeljuje i zlatnike za doprinos Festivalu, a od 1996. i Jugoslovenska sekcija međunarodnog udruženja filmskih kritičara (FIPRESCI) formira žiri kritike i dodeljuje jednu nagradu. U okviru pratećih programa održavaju se letnja škola dramaturgije, letnja škola filmske kritike i simpozijum. Dani Danila Bate Stojkovića održavaju se od 2010. u amfiteatru na Čajkinom vrdu koji nosi njegovo ime. Koliko je Bata voleo Vrnjačku Banju dokazuje rečenica koju je izgovorio u kultnoj vrnjačkoj kafani "Pahuljica": - Dok sam živ neću izlaziti iz Vrnjačke Banje!Od 1994. svaki svoj rođendan proslavljao je u Banji sa svojim prijateljima, u "Cicinom sokačetu" koje u vreme manifestacije Dani Bate Stojkovića menja ime u „Batina kafana“– Voleo je najviše roze sa puno leda. Dešavalo se da u šanku ostavi kamaru para za svaki slučaj ako se zaboravi ili društvo nema da plati. Voleo je da zaviri u kuhinju i mnogo je voleo Banju. I posle toliko godina od njegovog odlaska mi Vrnjčani koji smo ga poznavali, još uvek ga neizmerno volimo – priča Stana Cica Simić vlasnica restorana "Cicino sokače", mesto gde se mogu probati Batina jela, koja mu je ona isključivo pripremala.U znak sećanja na Batu Stojkovića u Vrnjačkom parku je posađeno i "Batino stablo". Međunarodni festival klasične muzike ZUM – Pored mnogobrojnih koncerata, u okviru festivala održava se i pedagoški program sa kursevima violine i kamerne muzike. Ima za cilј negovanje dobrog muzičkog ukusa građana i uživanje u vrhunskoj umetničkoj muzici.

Vinarija Grabak se nalazi na sunčanim brežuljcima Vrnjačke Banje, udaljena od centra samo 700 m. Kompleks vinarije je na površini od dva hektara gde se nalazi i vinograd sa 2.400 čokota vinove loze sorti: prokupac, cabernet sauvignon i merlot od crnih, odnosno tamjanika, sauvignon blanc i rizling od belih vina. Od grožđa iz ovog vinograda proizvodi se šest etiketa vina: "Modrovrana", "Prva lasta", "Grabak Prokupac", "Bela golubica", "Siva vrana" i "Plava paunica". U kompleksu vinarije nalazi se i šumarak grabove šume po kojem je vinarija i dobila naziv.Osim proizvodnog dela, vinarija poseduje i vinski podrum sa degustacionom salom i smeštajnim kapacitetom u brvnari okruženoj grabovom i hrastovom šumom, kao i restoran-salu za stotinak osoba.U kompleksu se još nalaze dva bazena, tereni za tenis, basket i odbojku na pesku. U ovoj mladoj vinariji - otvorena je 2015. ali je ideja o njoj začeta još 2008 -  možete da degustirate njihova vina dobijena od grožđa odgajanog s ljubavlju i znanjem sticanim tokom dve decenije na prestižnim visokoškolskim italijanskim ustanovama i u vinarijama Toskane. "Velika mi je želja da proizvodim vrhunsko vino sa pristupačnim cenama, kako bi pravi ljubitelji vina mogli uživati u njegovom kvalitetu“, izjavio je Miša Jovanović, vlasnik vinarije koji je "Grabak" izgradio svojim rukama, gredu po gredu i osmislio sve u njoj, od dizajna stolova i stolica, do izgleda lustera i etikete u vidu umetničkog crteža na svakoj boci. On je, inače, po struci mašinski inženjer, jedini na Balkanu koji se bavi proizvodnjom stomatoloških instrumenata, ali su mu dve velike ljubavi umetnost i vina.Gospodin Jovanović ističe da je veliku ulogu u oblikovanju vinarije kakva je danas imala Marina Bogićević, Banjčanka koja je završila Poljoprivredni fakultet, otišla u Italiju, magistrirala i doktorirala na vinogradarstvu i enologiji i 20 godina radila što na fakultetu što u toskanskim vinogradima. I u pravom trenutku se vratila u Banju."Da bi čarobni nektar u vašoj čaši zaista bio čaroban, potrebna je vrhunska sirovina, ali treba znati i kada skidati grožđe s loze, kada brati, koliko dugo ga držati u buretu, koliko dugo u flaši i na kraju s kojom hranom ga poslužiti. Da bi to sve bilo pod konac, angažovana je Marina koja je upoznata sa načinom proizvodnje vina u čarobnoj Toskani", kaže Miša Jovanović. Njegova vinarija je oktobra 2017. osvojila zlatnu medalju na 13. Ocenjivanju crnih vina u Bergamu.Na takmičenju sorti "kaberne" i "merlo" najbolje ocenjeno vino iz Srbije bilo je "Modrovrana" (2015) vinarije "Grabak". U konkurenciji 260 etiketa iz 22 zemlje "Modrovrana" je osvojila 88,86 bodova (od mogućih 90) što joj je donelo 3. mesto u Evropi i 8. u svetu.