Tonanti
  • Tonanti 0
Odraslih
Dece

Slavni u Banji

Banja je bila pravo utočište za umetnike.

Dušan Matić (1898-1890), pesnik, pisac i esejista, jedan od pokretača nadrealizma u srpskoj kulturi, posle školovanja u Parizu i povlačenja preko Albanije u I svetskom ratu, došao je u Banju dvadesetih godina 20. veka da, kako je rekao, leči svoju dušu. Tridesetih godina dolazio je u goste kod pesnika i esejiste Marka Ristića, glavnog ideologa srpskog nadrealizma, potonjeg ambasadora u Francuskoj.

Posle Pariza i Beograda srpski nadrealisti su izabrali Banju za svoje treće duhovno odredište.
Vila koja je sada hotel "Aleksandar" bila je sanatorijum dr Dragutina Živadinovića, svekra Marka Ristića.
-  Ristić je svakog leta dolazio u Banju i, pošto je bio član beogradskog kruga nadrealista, njegovi prijatelji pisci su takođe dolazili ovde: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Koča Popović, Đorđe Krstić, Ljubiša Jocić, Dušan Matić - kaže Ognjan Topalović, banjski publicista.
Kada je kralj Aleksandar Karađorđević, prilikom boravka u Vrnjačkoj Banji 1927, pitao dr Živadinovića šta može da učini za to mesto, verovatno mu je doktor rekao koji su sve problemi i, posle dve godine, kada je na čelo vlade došao general Petar Živković, Vrnjačka Banja je počela da dobija vrlo povoljne kredite od Državne hipotekarne banke. Ulagano je u parkove, infrasturkturu, puteve, obnavljanje banjskog kupatila, a Petar Živković je 1930. postao prvi počasni građanin Vrnjačke Banje, dodaje Topalović.

Šezdesetih i sedamdesetih, veliki srpski književnici dolazili su na mitinge poezije. Interesovanje je ponekad bilo tako veliko da je sala Termalnog kupatila od 400 mesta (danas Upravna zgrada "Merkura") bila tesna pa su i na terasu zgrade postavljeni zvučnici kako bi svi mogli da čuju njihove besede.

Desanka Maksimović
bila je čest gost Banje. Uvek je odsedala u sobi broj 103 u starom pansionu "Snežnik", sedela pod lipom i pisala.
- Godinama je dolazila u Banju krajem aprila ili početkom maja. Obilazila je lokalne škole, družila se sa glumem Milivojem Živanovićem, prevodiocem Nikolom Trajkovićem, kompozitorom Svetomirom Nastasijevićem... - navodi Topalović.

Mika Antić je takođe gostovao na mitingu poezije, a Milorad Pavić je 1974. došao u pratnji dva ruska hrta. Pavić je, inače, nekoliko godina pre toga inicirao i pokretanje časopisa "Zamak kulture", proisteklog na talasu banjskih književnih susreta.
- Kada je časopis izašao bio je događaj u izdavaštvu Jugoslavije jer su se svi čudili kako u jednom malom mestu izlazi takav časopis sa tako velikim imenima i kvalitetnim (književnim) studijama koje nemaju drugi - priča Boško Ruđinčanin, književnik i urednik časopisa.

Dva velika srpska pisca vezana su za ovaj kraj na više načina, ali sticajem okolnosti svoj prvi susret koje im je sudbina zakazala za 13. oktobar 1941. su izbegla.
Dobrica Ćosić i Antonije Isaković trebalo je da se sretnu na Popini. Ćosić je bio upućen u Vrnjačko-trstenički odred kao komesar u kojem se već nalazio Isaković iz Trstenika. Međutim, nepredviđeno, Popijska bitka je počela baš tog jutra, dok je Ćosić skelom prelazio Moravu i na bitku nikada nije stigao.

Rođen 1921. u Velikoj Drenovi kod Trstenika, Ćosić je još kao dečak dolazio u Banju, na pijac, da prodaje voće i povrće. Posle 2. svetskog rata bio je poslanik za ovaj kraj a Banja je imala važnu ulogu u njegovom književnom radu.

- Završni deo knjige "Daleko je sunce" napisao je u vili Živadinović. Prvu i drugu knjigu "Deoba" pisao je u "Kopaoniku", kao i početak "Vremena smrti". Živeo je u Vrnjačkoj Banji od 1962. do 1966. i u vili Dalibor napisao roman "Bajka" i 28 članaka za knjige "Prilike - Akcija 1" i "Odgovornosti - Akcija 2". On je 1968. u vili Dalibor napisao i čuveno pismo Josipu Brozu protiv Brionskog plenuma i smene Aleksandra Rankovića i posle toga su se razišli  - napominje Boško Ruđinčanin.

Imaginarno selo iz Ćosićevog opusa koje će se prvi put pojaviti u romanu "Koreni" nazvao je po vrnjačkoj vili - Prerovo.

- Kaže da je šetao i video da piše "Prerovo". Učinilo mu se zvučno i asocijativno. Sama vila je tako nazvana jer je bila na kosi prema Goču, gde je postavljena granica sa Turskom i gde su bili rovovi. Vila je nazvana jer se nalazila pre rovova - objašnjava Ruđinčanin.

I Antonije Isaković dolazi u Banju, šezdesetih, da piše. Najčešće odseda u hotelu "Borjak", u istoj sobi. Tu je napisao priče "Paprat i vatra", "Žena, dete koza i odred" dok je u hotelu "Slatina" nastala pripovetka "Kiša i kosti".

Pomenuta Popinska bitka dovela je u Banju još jedno veliko ime naše umetničke scene. Na tom mestu arhitekta Bogdan Bogdanović izgradio je spomen-park Popinu (1978-1980).

Bogdanović je često dolazio u Banju šezdesetih godina i bio je aktivan u njenom kulturnom životu, naročito onom vezanom za urbanizam.
- Od 1965. pa i ranije on je, zajedno sa Midoragom B. Protićem, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Stojanom Ćelićem, formirao jedan oblik kulturnog delovanja u Vrnjačkoj Banji koji su potom preuzimali mlađi. Oni su osnovali prvi vajarski simpozijum u Srbiji. Osmislili su ideju kako da u parku Vrnjačke Banje naprave ne izložbu već novi pogled na prostor, kultivaciju određene sredine i ambijenta. Tu se ne dolazi, njihova je ideja, da bi se posmatrale skulpture već da bi se uživalo u ambijentu, u kontaktu umetnosti i prirode. Tu su nastale skulpture Olge Jančić, Momčila Krkovića, Anta Gržetića, Milije Glišića, ali i Aline Šapočnjikove i Ernsta Neizvestnog - kaže Dragiša Obradović, akademski vajar.

Kompozitor Svetomir Nastasijević bio je gost Banje od 20-ih godina, kada je dolazio sa braćom: pesnikom Momčilom, piscem Slavomirom i slikarom Živoradom. Kada su kritičari primetili da je njegov muzički stil obogaćen melosom i prirodom naše zemlje, Nastasijević je rekao da je uneo inspiraciju iz banjske i moravske okoline.

Slikar Pavle Vasić odsedao je kod porodice Arsić i pio jutarnju kafu u "Goču". Tri izložbe je organizovao u Zamku kulture.

- Po pričanju sina prvog vlasnika "Švajcarije" i pionira vrnjačkog ugositeljstva, Milana Vukovića,  tridesetih godina u Banju je dolazio Branislav Nušić. Ovde je 1941. izbegao knjižar i izdavač, veliki srpski dobrotvor Geca Kon sa porodicom. Odatle je odveden u Glavnjaču u Beograd a onda u Mathauzen - nabraja Ognjan Topalović. Nažalost, nacisti su streljali i njega i njegovu suprugu i dve ćerke i dvoje unučadi...

Rodom iz Vrnjačke Banje je bila Sloboda Trajković, verenica narodnog heroja Ive Lole Ribara. Nakon bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. ona je izbegla u jednu od porodičnih vila u Vrnjačkoj Banji. Kada su Nemci presreli Ivino pismo upućeno njoj, uhapsili su je i terali da mu odgovori, ne bi li ga namamila u zamku. Odbila je. Iz Banje je odvedena u Beograd, u logor na Banjici, gde je maja 1942. ubijena sa članovima porodice. Imala je 23 godine. Ivo je poginuo godinu dana kasnije.

Slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti, osnivač Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Miodrag B. Protić, rođen je 1922. u Vrnjačkoj Banji u kući poviše Snežnika.
Verovao je da je sama lokacija kuće njegovih roditelja uticala na njegovo iskustvo perspektive i simbole koje je koristio, poput lampe pomoću koje je noću čitao.
- Protić je učestvovao u pretvaranju vile Belimarković u Zamak kulture, sa Dobricom Ćosićem je 1963. ustanovio Memorijal Dušana Radića, sećanje na obnovitelja srpske realističke pripovetke između dva svetska rata, potom Simpozijum skulpture i keramike, utemeljio je Vrnjačke jeseni. Ovde je i slikao neka platna koja su potom izlagana u Sao paolu i Rio de Žaneiru... - kaže Boško Ruđinčanin.

Jedan od najpoznatijih stranih gostiju Banje bio je ruski pisac Maksim Gorki (1868–1936). U njegovoj ogromnoj prepisci koja broji oko 20.000 pisama, nekoliko njih napisano u leto 1924. prijatelju Alekseju Ivanoviču Babočkinu u Moskvu posebno su zanimljiva jer su poslata iz Vrnjačke Banje.
"...Ovo je naša zemlja. Toliko je slična Rusiji da mi izgleda kao da sam sa severa Rusije prešao u Ukrajinu. Greje me ovde jug i divni ljudi! Istorija ove zemlje koračala je samo za slavom. Ta zemlja je patila, živela, preživela i ostala tu, da uvek bude tu. Čini mi se da su Srbi isto toliko i Rusi koliko i mi. Sve u nama je toliko isto, da ja nisam sposoban da nađem razliku. Isto toliko su široki kao i mi, i isto toliko veliki...
Pitaš me kako provodim vreme? Ovde postoji jedna planina koja se zove Goč. Na ruskom bi to značilo 'baraban' – bubanj. Međutim, ja se s tim ne slažem. Po meni Goč nije "baraban", nego više liči na ježa. Ali je toliko privlačan da svakog jutra ustajem i idem da ga vidim. Volim to brdo i mir koji nalazim u njemu".
Kako piše "Politik zabavnik", utvrđeno je da je Maksim Gorki u Vrnjačkoj banji boravio u drugoj polovini jula i prvoj polovini avgusta 1924. godine, ukupno 25 dana. Dve godine pre smrti. Pretpostavlja se da je doputovao iz Italije s jednom od mnogih grupa kozaka koje su putovale Evropom prikazujući u gradovima i varošicama svoju čuvenu veštinu jahanja i živopisan folklor. Po svemu sudeći, dolazak i boravak znamenitog pisca u Vrnjcima bio je – tajan. Jer, kao vatreni pristalica komunizma, Gorki u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji verovatno nije mogao da otkrije svoj pravi identitet. Nije, međutim, poznato kako je saznao za lekovitost Vrnjačke banje, ali mu je, kako napominje u pismima Babočkinu, i te kako prijala.

Žitelji tadašnje Vrnjačke banje viđali su visokog sedog čoveka velikih brkova kako zamišljeno šeta ili stoji kod jednog bora posmatrajući vodenice na vrnjačkoj rečici, držeći u jednoj ruci šešir, a crni kaput prebačen preko druge. Obično je svraćao na roštilj u nekadašnju kafanu "Dva jelena", a inače se hranio u hotelu "Evropa", današnjoj "Zvezdi".
Svakodnevno je odlazio i do izvora Snežnik, gde su se tada nalazili torovi s kozama. Gorki se, neposredan i otvoren, sprijateljio s njihovim vlasnikom koji mu je uvek davao tek pomuženo kozje mleko. Mnogo je kašljao i to mleko mu je, kako je sam pisao, neobično prijalo i krepilo ga. Odlazio je i na pijacu, gde je dugo razgovarao sa seljacima o poljskim radovima ili o tome kako seljanke spravljaju poznati sir i kajmak.
A ovako se susreta s Maksimom Gorkim mnogo kasnije sećao beogradski penzioner Miroslav Bekčić:
"Godine 1924. bio sam šegrt u Vrnjačkoj banji. Naravno, tada nisam ni znao da je to pisac Gorki, ali sam dobro zapamtio njegov lik. Prvi put sam ga video na jednoj predstavi ruskih kozaka. Sedeo je u prvom redu okružen pažnjom domaćina. Imao je običaj da se dugo šeta po banji. Uskoro sam i ja imao neobičan susret s njim. Kao šegrt, morao sam da poslujem oko kuće majstora kod koga sam radio i da mu sa izvora donosim mineralnu vodu. Svaki put u znak protesta što moram da idem kresao sam nožem bor pored kog sam prolazio. To je onaj veliki, poznat banjski bor, o kom se kasnije pisalo u novinama jer je veoma staro drvo. I tog dana, upravo kad sam odsekao jednu veću granu, začuo sam odsečan glas. Obraćao mi se na jeziku koji nisam sasvim razumeo, a koji je ličio na naš. Ugledao sam onog visokog, brkatog čoveka plavih očiju. Prišao mi je smešeći se, blago povukao za uvo, a zatim pomilovao po glavi. Govorio je nešto što ja nisam razumeo i rukom pokazivao na bor. Nisam se uplašio, ali me je bilo sramota. Jednog dana popravljao sam bravu u kući profesora Čađevića, a u dvorištu je sedeo čovek koji me je ukorio što sečem grane bora. Prepoznao me, opet se nasmešio, ja sam posle dugo strahovao da će kazati poznanicima da me je video kako sakatim drveće u parku. Mnogo kasnije, dok sam čitao roman 'Mati', ugledao sam na prvoj strani lik poznatog čoveka. Odmah sam ga prepoznao: bio je to Maksim Gorki".

Odlazak iz Banje Gorkom je ostao u neugodnoj uspomeni jer je - proteran.
Sreski načelnik iz Trstenika, verovatno po nalogu iz Beograda, revnosno je izvršio naređenje da Maksim Gorki, boljševički pisac i propagator, odmah napusti i Vrnjačku Banju i Jugoslaviju. Vlast je ipak saznala ko je taj mirni, jednostavni čovek.

Tako je pedesetšestogodišnji Gorki polovinom avgusta 1924. godine napustio Vrnjce i, preko Mađarske, otputovao u Sovjetski Savez. Njegov boravak u našoj zemlji rasvetljen je zahvaljujući dugogodišnjem radu i traganju kruševačkog publiciste Milutina Jugovića.

Pratite nas na Instagramu