Stolovi

Planinski masiv Stolovi, koji se sa južne strane izdiže poviše Kraljeva, manastira Žiče, Mataruške Banje, srednjovekovnog grada Magliča i Ibarske klisure, osim po stoletnim šumama, prelepim proplancima i mirisnim narcisima, prepoznatljiv je i po još jednoj nesvakidašnjoj atrakciji – krdu od pedesetak poludivljih konja koji već duže od tri decenije opstajavaju na ovoj planini.

Divlji konji su prava retkost u Evropi, a u Srbiji ih ima u blizini Vlasinskog jezera i na Staroj planini, ipak po njihovoj brojnosti jedino se Stolovi sa pravom mogu nazvati – planinom divljih konja.

Na Stolove, čiji najveći vrh Usovica doseže do 1.375 metara, pitome konje su najpre dovodili njihovi vlasnici – meštani sela podno planine - da im, bar tokom leta, ne bi bili na teretu. Ostavljali su ih u planini zbog obilja zdrave i sočne hrane. Vremenom konji su ostavljani sve duže, čak i da prezime, a onda je krdo počelo da se osamostaljuje i umnožava, pa i da poprima osobine divljih konja, potpuno nezavisnih od ljudi.

Tako se, uprkos tome što su neki konji ostarili i uginuli, krdo predvođeno legendarnim pastuvom Morom, postepeno uvećalo na pedesetak grla, kojih bi verovatno bilo i znatno više da nije surovih planinskih uslova. Mnoga nejaka ždrebad sama stradaju ili, još nedorasla, završe kao plen izgladnelih vukova, a ponekad i bezobzirnih dvonožnih kradljivaca.
Konje koji sve to preživljavaju, međutim, više ni njihovi vlasnici ne mogu da vrate s planine. A, i kad im to nekako uspe, već posle dan-dva opet pobegnu u planinu, na slobodu i u svoje nebeske visine.